Тестирање урина је драгоцено у медицинској дијагнози, скринингу лекова и форензичким истраживањима, али фалсификовање узорка може утицати на тачност резултата. Стога је идентификација фалсификовања урина кључна за осигурање поузданости теста.
Уобичајене методе преваре
Фалсификовање урина обично укључује разблаживање, додавање хемикалија или замену узорка. Разблаживање подразумева смањење концентрације циљне супстанце пијењем великих количина воде; хемијско фалсификовање укључује додавање агенаса као што су избељивач, сирћетна киселина или со да ометају тест; а замена узорка може укључивати употребу животињског урина, синтетичког урина или биљних екстраката.

Методе идентификације
1. Физички преглед: Посматрајте изглед урина. Нормалан урин треба да буде светло жут и провидан. Ненормална боја (нпр. сувише тамна или сувише светла), замућеност или присуство седимента могу указивати на фалсификовање. Необични мириси (нпр. оштар хемијски мирис) су такође сумњиви знаци.
2. Хемијско тестирање: Тест траке се користе за мерење пХ вредности, специфичне тежине и специфичних хемикалија. Нормалан пХ урина је типично између 4,5 и 8,0, а специфична тежина је између 1,003 и 1,030. Екстремне пХ вредности (нпр. превисоке или прениске) или абнормална специфична тежина (нпр. због претераног разблаживања) могу указивати на фалсификовање. Додатно, испитивање урина на конзервансе (нпр. формалдехид, нитрите) или необичне хемијске остатке (нпр. избељивач) може пружити даљу потврду.
3. Анализа биомаркера: Анализира природне компоненте урина као што су креатинин, азот урее и електролити. Низак ниво креатинина (<20 mg/dL) may indicate overdilution or substitution of urine. An abnormal urea nitrogen to creatinine ratio can also be indicative.
4. Изотопска и спектроскопска анализа: Напредне технике као што су масена спектрометрија или инфрацрвена спектроскопија могу да открију трагове патворених материја у урину, као што су не-метаболити у синтетичком урину.
Тестирање фалсификовања урина захтева комбинацију физичког посматрања, хемијске анализе и процене биомаркера. Лабораторије треба да успоставе ригорозне процедуре прихватања узорака и тестирања, укључујући више техника како би се побољшала тачност идентификације и осигурала поузданост резултата испитивања.




